Manipulacija strahom

Ako krenemo od definicije straha - Strah je primarna emocija koja nastaje usred opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje. Može se zaključiti zaštitna i biološki usađena funkcija straha. Glavna uloga je da zaštiti jedinku od opasnosti. Ali nisu sve opasnosti realne pa zbog toga postoji iracionalni i racionalni strah. Za nas, ovog puta, racionalni strah nije bitan pa cemo privremeno zaboraviti na njega. Pozabavićemo se iracionalnim strahom.

Šta znamo o iracionalnom strahu? 

Neosnovan, nema legitimitet u realnosti i bezopasan je po našu egzistenciju, takođe je strašan za podnošenje, mučan, iscrpljujući. Mala digresija za sve ljude u strahu, od straha se ne može umreti - funcija straha je zaštitna, kako nas štiti ako umremo?

-poludeti - lud čovek se ne plaši ludila, samo zdravi

-zgubiti kontrolu tj. onesvestiti se (mehanizam koji služi da izjednači pritisak, lakše protiče krv u horizontalnom položaju, i ima zaštitnu ulogu. Obezbeđuje dotok krvi do organa kada je nizak pritisak).

Zamislimo sledeću situaciju: Milan, 22 god, kreće na ispit i pritom nije spavao cele noći, pio je kafu i Red Bull kako bi što više učio. Kako je ušao u autobus počinje da mu lupa srce, knedla u grlu i doživljaj gubljenja kontrole, poludeće. Simptomi brzo rastu do najvećeg straha, Milan dobija panični napad, ljudi zovu hitnu pomoći. On, umesto na ispitu završava u bolnici. Dalje nećemo razglabati uglavnom će mnogima od Vas biti poznata priča. Šta se dalje dešava? Od tog trenutka pa na dalje Milan ima panične napade.

Da li je ovo strah koji je naučen iz prvog puta u kritičnom incidentu koji smo opisali ili ova priča može da ima i zaplet, treba istražiti. Ako pretpostavimo da je klasično uslovljavanje, na svaku bezuslovnu draž desiće se uslovna reakcija. Milanova uslovna reakcija je strah i panika a bezuslovna draž je sve ono što okida paniku. Nekada neutralna, a sada bezuslovna draž je autobus. Nekada se nije plašio autobusa, a sada svaki put kad treba da uđe u autobus isti postaje signal da se automatski bez ikakve njegove kontrole javi panika. U tom slučaju imamo klasično uslovljavanje i pristupamo bihejvioralnom tretmanu za uslovljene, naučene strahove, a to je u glavnom sistemska desenzitizacija. Uvodimo klijenta u program, pravimo hijararhijsku skalu i idemo na razuslovljavanje i razbijanje straha. 

Ovo je nešto što bi se očekivalo, ali realnost ne bi bila to što jeste da se u praksi ne dešava teškoća. Sve mi lepo odradimo, izlaže se Milan do besvesti kroz sve hiararhijske tačke, ali ne ide, objašnjavaj i edukuj, pričaj i primenjuj kognitivne tehnike, kopaj po snovima i pitaj za odnos sa roditeljima ali ni da mrdne. Dva dana nema straha i onda regresija. Op na treću tačku sa sedme. I tako nedeljama objašnjavamo mi Milanu da ako se uporno izlaže biće mu bolje. Nije da mu nije bolje, ipak funkcioniše, ali nikako da se strah pobedi. I onda udaramo glavom u ćor-sokak. Nešto smo prevideli.

O čemu se radi?

 Zašto ne funkcioniše kao što su nas učili? Zašto je tako teško? 

Polako ako nešto ne funcioniše negde je greška, treba izanalizirati sve od početka.  Ako smo iz očaja postavili sva ona pitanja treba na njih i obratiti pažnju. Šta je Milan rekao za roditelje? Kakav odnos imaju, da li ima devojku, da li je uspešan student, šta planira dalje?

Neću ovde pisati o odgovorima izmišljenog junaka Milana, već postaviti hipotetičko pitanje: kako se strahovi uče?

Klasično uslovljavanjeInstrumentalno učenjeVikarijsko učenje, učenje po modeluI neka bude inprinting kao oblik učenja  koji je čest kod životinja

Pretpostavka je da je Milan naučio stah klasičnim uslovljavanjem, Ali ne ide lečenje, to znači da naša početna hipoteza nije tačna i treba onda odbaciti ovu mogućnost. Takođe, besmislen je inprinting, a možemo lako eliminisati učenje po modelu. Ostaje nam da je strah u stvari instrumentalno učenje. I mnogi će reči: ok, pa šta, svejedno je…

Hmm…

Ako je instrumentalno učenje, vratimo se na definiciju: Instrumentalno, operativno učenje, je stvaranje veze između ponašanja i posledice tog ponašanja, pa tako ponašanja koja dovode do nagrade se po prirodi zadržavaju, a ponašanja koja dovode do kazne ili neprijatnosti se izbegavaju. Izgleda da je kritični incident samo maska za određeno ponašanje. Pitanje je šta to Milan dobija time što ima paniku? Da li ne mora da ide na ispit, da li ne mora da završava faks ili prolongira svoju vezanost za roditeljie i odlaže odrastanje? Da li prolongira preuzimanje obaveza koje odraslo doba nameće? To su prava pitanja za našeg izmišljenog Milana. On instrumentalizuje, operacionalizuje, manipuliše svojom panikom da bi došao do željenog cilja.

Ova činjenica potpuno menja plan psihoterapijskog rada jer izlaganjem i pokušajem adaptacije na strah ustvari potkrepljujemo ponašanje i pravimo veću štetu. Zato se mora primeniti negativno ili pozitivno potkrepljenje uz izlaganje kako bi ispravili instrumentalizovano ponašanje i osposobili klijenta za zdraviji, adaptiraniji, funkcionalniji način ponašanja u najširem značenju ovih reči.

Kako ćemo znati da li je u pitanju insturmentalizacija ili klasično uslovljavanje. Ako je pravi strah u pitanju, prilikom izlaganja imaćete kod klijenta adaptaciju na strah. Dok kod instrumentalizacije straha terapeut može da opservira veoma nagle skokove u strahu koji najčešće osciliraju u odnosu na informaciju.

Zamislite situaciju tipa: kažemo pacijentu - ostaviću Vas samog i strah skoči na 9 (na skali od 0 do 10), a mi odmah kažemo, biću tu, ostajem i pacijent se smiri na 2. Ove oscilacije mogu iz sekunde u sekund da variraju. Kod pravog, vegetativnog*, straha ovo nije moguće. Strah kod prave panike traje od 30 sekundi pa do više minuta.

Takođe jako bitna pojava kod instrumentalizacije je da strah ne prate vegetativne promene: promene u pulsu, pritisku, otkucajima srca, širenje zenica, znojenje, drhtanje. Misli se na objektivne promene a ne subjektivne opise klijenta.

* Vegetativni strah je samo moj konstrukt kojim želim da napravim razliku između dve vrste straha, prvi koji je sa vegetativnim promenama i drugi koji ne prate vegetativne promene i najčešće je instrumentalizovan.

Fobije

Fobije

Fobije su svakodnevna pojava, i osim toga što se reč fobija kolokvijalno upotrebljava kao odbrambena zamenica za strah, često se pogrešno razume. Ljudi pod fobijama podrazumevaju svaki strah, i ujedno svako osećanje koje podrazumeva zebnju i odbojnost, pa često možemo čuti da neko, pored toga što ima fobiju od paukova, zmija ili visine, ima i „fobiju“ od ljubavi, samoće ili vezivanja. Ovo je važno razgraničiti fobije od anksioznosti ili lebdećeg straha, i od duboko potisnutih strahova koji imaju potpuno drugačije poreklo nastanka. No, da krenemo od samog početka.

Šta su fobije i kako nastaju?

Fobija je neosnovan ili iracionalan strah od objekata, ideja ili situacija. Kaže se da je to iracionalan strah iz razloga što osoba sa fobičnim strahom često nema racionalne i razumljive razloge zbog čega se boji određene stvari. Većina nas će pomisliti da je strah od konkretnog objekta, npr. pauka ili zmije osnovan, jer te životinje hipotetički mogu da nas povrede, ali takođe će priznati da su takve situacije veoma retke, i da je verovatnoća povrede ili smrtnog ishoda jako mala. Ovde intuitivno možemo zaključiti da se ljudi boje određenih stvari jer im mogu naneti bol ili štetu, čime štite svoj bazični, pre svega fizički integritet. Međutim, nije samo strah od smrti i uništenja u osnovi etiologije fobičnog poremećaja. Razni sadašnji i prošli neprijatni doživljaji i iskustva stvaraju unutrašnji konflikt, i čine povoljnim uslove za nastanak fobije. Uspešan terapeut radom sa klijentom može doći do potisnutih iskustava koje na svesnom nivou klijent ne uspeva da poveže u prvi mah sa svojim strahom.

Unutrašnja strepnja koja u čoveku postoji teži da se izbaci napolje jer je patogena, višak, smeta osobi da funkcioniše. Stvara joj nemir. Ona traži svoj put napolje, i u slučaju fobija, projektuje se u spoljašnji objekat, od koga se srećom može pobeći. Time svest pravi sebi korisnu spregu, i izmešta neprijatno osećanje straha u objekat ili situaciju koja se može izbeći, i od koje će se truditi da, kad god može, bude daleko.

Fobijski simptomi nemaju tendenciju prevelikog oscilovanja tokom života. Uglavnom nastaju u ranom detinjstvu, ali se mogu javiti i kasnije tokom života, kao npr. socijalne fobije.

Fobija ili anksioznost?

Važno je napraviti granicu između fobije i anksioznosti. Iako sama fobija prema klasifikaciji bolesti predstavlja anksiozni poremećaj, razlika između fobije i anksioznog poremećaja je ta što kod ovog drugog nema fobične strukturacije. Drugim rečima, generalizovani anksiozni poremećaj, kao i panični poremećaj, nemaju konkretan objekat koji izaziva strah. Kod njih je dominantno isključivo osećanje snažne anksioznosti ili lebdećeg, stalno iščekivajućeg straha i brige koje je trajno, sa varijacijama u intenzitetu. Sa druge strane, kod fobija takođe karakteriše osećanje anksioznosti, ali samo u situacijama kada se osoba susretne sa objektom fobije, ili kada ga anticipira, odnosno predviđa njegovo pojavljivanje. Fobija se jako retko javlja izolovano. Uglavnom postoji zajedno sa drugim, pre svega anksioznim, ali i depresivnim poremećajima.

Vrste fobija

Fobije spadaju prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti u širu grupu neurotičnih, sa stresom povezanih i somatoformnih poremećaja. Zvuči rogobatno i „klinički“, i većina ljudi ih ne smatra psihičkim poremećajem. Upravo zbog široke rasprostranjenosti fobija, ona se uglavnom prihvata kao problem, čak i pomodarstvo ponekad, jer „svako od nas ima poneku fobiju“. Što je, ruku na srce, prilično tačno. Ali to nas ne čini „nenormalnim osobama“. Poznato je u psihologiji i psihoterapiji da idealno ne postoji.

Specifične fobije
U svakodnevnom razgovoru najčešće se navode specifične fobije. To su, kao što samo ime kaže, iracionalni strahovi od specifičnih objekata, situacija, aktivnosti... Karakteriše ih osećanje straha pri suočavanju sa fobogenim objektom i anticipacijom susreta sa istim. Najčešće navođeni objekti specifičnih fobija su životinje, visina, letenje, bolest ili povreda, oluja i mrak. Prema nekim istraživanjima, javljaju se kod gotovo četvrtine opšte populacije.

 Agorafobija (agora-trg, grč.) 
Predstavlja strah od otvorenih prostora, trgova i ulica. Strah u ovim situacijama najčešće je praćen iščekivanjem paničnog napada ili simptoma sličnih paničnom napadu, koji sa sobom povlače strah od smrti ili ludila. Razlog nastanka agorafobije može biti višestruk: osoba može povezati svoje pređašnje traumatsko iskustvo paničnog napada na ulici sa određenim mestom, potom generalizovati svoj strah na sva otvorena mesta, i izbegavati ulice i trgove jer su asocirani sa prošlim neprijatnim iskustvom. Takođe, svoje duboke nesvesne strahove iz različitih razloga mogu isprojektovati na spoljašnju sredinu i bojati se otvorenog prostora bez jasnog i racionalnog razloga koji bi mogli navesti. Relativnu sigurnost osoba pronalazi kod kuće i ne izlazi na potencijalno opasna mesta na kojima bi mogla doživeti panični napad ili slično, za nju katastrofalno, neprijatno osećanje.

Socijalna fobija
Ovo je vrsta fobije koju karakteriše iracionalan strah od procene i kritike drugih ljudi. Osoba u prisustvu drugih doživljava intenzivnu neprijatnost uzrokovanu strahom od poniženja, sramoćenja, zbunjivanja i eventualnih „blamova“ koje će drugi videti. U svom pojavnom obliku socijalna fobija može se izraziti kroz strah od javnih skupova, javnog nastupa, susreta i razgovora sa većim brojem ljudi, konzumiranjem hrane u nečijem prisustvu, obavljanjem higijenskih svakodnevnih radnji, nemogućnošću kontrole sfinktera, strah od gubitka svesti, povraćanja pred drugima... Manifestuje se kroz nemogućnost uspostavljanja verbalne komunikacije i ograničenost radnji u manjoj ili većoj grupi ljudi.Ukratko, osoba izbegava svaku socijalnu situaciju u kojoj bi se mogla osetiti poniženom, neadekvatnom i manje vrednom.Često je praćena vegetativnim simptomima kao što su drhtanje, crvenjenje i lupanje srca. 

U kognitivno bihejvioralnoj terapiji za ovakve i slične poremećaje se, između ostalog, koriste i vežbe protiv stida, kojima se osoba natera da učini neke naizgled besmislene i ponekad bizarne stvari pred velikim brojem ljudi, a koje im nikada ne bi pale na pamet, čak je uznemirujuće i da se u mislima obave. Naravno, postupak uvođenja u samu radnju je postepen i izdeljen na korake, ali je cilj da osoba uvidi da ne gledaju svi samo u nju, da to što ona čini nije ništa strašno ni sumanuto, i da nije katastrofalno da neko pomisli da je lud ili dokon. Primeri takvih vežbi su čitanje govora u prepunoj prometnoj ulici, razgovor sa zamišljenim prijateljem u kafiću itd.

Neke od najčešćih i najinteresantnijih fobija

Fobija od letenja
Mnogi ljudi nikada javno ne priznaju da se boje aviona, odnosno da imaju fobiju od letenja. Prosto izbegavaju da lete, i radije biraju autobus, voz ili automobil kao prevozno sredstvo. Kao i svaka fobija, i fobija od letenja uzrokuje disfunkcionalnost kod čoveka, pogotovo ukoliko zbog prirode posla ili privatnih obaveza često mora da leti. Mnoge svetske aviokompanije razvile su program terapije sa sa ovim ljudima, i njima se bavi posebna služba. Iako na svesnom nivou svaka od tih osoba zna da je verovatnoća nesreće u avionu hiljadama puta manja nego nesreća u automobilu, ono što čini ove fobije parališućim i toliko intenzivnim jeste strah da su daleko od zemlje i da im nema pomoći. Nemaju doživljaj kontrole nad situacijom, i osećaju se prepušteni sudbini. Čovek u automobilu ima osećaj nadzora i kontrole, on upravlja vozilom i u svakom trenutku ga može pokrenuti, zaustaviti i odrediti pravac njegovog kretanja. Pored psihoterapije, relaksacione tehnike disanja mogu biti od velike pomoći da osoba umanji intenzitet osećanja straha.

Fobija od zubara
Ova fobija se često izdvaja upravo zbog hendikepiranosti koju sa sobom nosi i posledicama koje može doneti. Osobu pri samoj pomisli na stomatološku ordinaciju, iglu i intervencije, obuzima preplavljujući strah. Izbegavanjem objekta fobije stvaraju se stomatološki problemi koji mogu imati velike razmere.Pretpostavlja se da se ova fobija javlja kod oko 5% odrasle populacije. 

Fobija od bolesti
Ovo nije isto što i hipohondrija, mada se često prepliću. Hipohondrija spada u somatoformne poremećaje, koje karakteriše složena interakcija tela i psihe. Karakteristično za njih je konstantno žaljenje na telesne simptome za koje ne postoji fiziološka osnova, i stalno preispitivanje fizičkog zdravlja i potreba da se uzrok simptoma (još jednom) proveri. Hipohondrija je stalna preokupacija mogućnošću postojanja jednog ili više, često progresivnih, somatskih poremećaja.

Fobije vezane za druge osobe
Strah da će neko poginuti u saobraćajnoj nesreći, da će se razboleti od konkretne bolesti itd. Od anksioznosti ih razdvaja tanka linija, koja podrazumeva specifikaciju situacije koja može zadesiti dragu osobu, za razliku od stalne brige i nediferenciranog straha.

Školske fobije
Dete ispoljava teškoće da se odvoji od majke, ne sme da napusti kuću, plače i strah ga je. Ovde treba isključiti dečju manipulaciju plačom i agresivnim reakcijama kada treba da ide u školu, a koji je uslovljen uglavnom strahom od loše ocene iz konkretnog predmeta.

Fobije od realnih osoba (lekara, policajaca i uopšte uniformisanih lica, osoba sa telesnim nedostacima, kao i nerealnih osoba kao što su marsovci, đavoli, veštice i babaroge). 
Strah može biti uslovljen poređenjem autoriteta koji konkretne osobe simbolizuju sa roditeljima, ali može biti i rezultat traumatičnog iskustva sa konkretnim licem, ili samim prisustvom lica prilikom neprijatne situacije koja je osobu zadesila, pa je sa njom trajno povezana. Fobije od nerealnih bića često su razvojne, javljaju se kod dece i vremenom nestaju.

Klaustrofobija (od zatvorenog prostora), niktofobija (od mraka), arahnofobija (od paukova), aglofobija (bola), brontofobija (od nevremena), karcinofobija (od raka), dromofobija (od prelaska ulice), pekatofobija (od greha), fazmofobija (od duhova), herpetofobija (od gmizavaca), numerofobija (od brojeva), ofidiofobija (od zmija), genofobija (od seksa), pirofobija (od vatre), omitofobija (od ptica), fobofobija (fobija od fobije), ksenofobija (od stranaca), hemofobija (od krvi), tripanofobija (od injekcije), fotofobija (od svetlosti), dendrofobija (od drveća), amaksofobija (od vožnje), entomofobija (od insekata), triksaidekafobija (od broja 13), fobije od dugmeta, nekog određenog slova, rupa, ćoškova, da će osoba biti živa sahranjena...

Posljedice fobija

Lako je reći da se od fobogenog objekta može pobeći. Ali, da li je baš tako jednostavno živeti sa saznanjem da tamo negde postoji katastrofalan objekat straha koji u nama izaziva preplavljujući strah i parališe nas? Stvara nam lični i socijalni hendikep? Da li je lako priznati da nas fobija često ometa u normalnom funkcionisanju na poslu, kod kuće, na ulici? Neke fobije mogu biti do te mere parališuće da ljudima ograničavaju kretanje. Estremni slučajevi agorafobije, spomenute ranije, ograničavaju osobu gotovo u potpunosti. Čovek ne sme da izađe na ulicu, boji se otvorenog prostora, zamišlja šta bi sve tu moglo da mu se desi i preplavljen je strahom. Fobičar je bespomoćan, postaje zavisan od drugih i trpi mnogo patnje, pogotovo kada se suoči sa iracionalnošću svojih strahova. Obezbeđivanjem sopstvene sigurnosti ublažava osiromašenje kvaliteta sopstvenog života.

Bila „mala“ ili „velika“, nijedna fobija nije bezazlena. One stvaraju nelagodu i izazivaju strah. Fobije treba razumeti i prići osobi sa poverenjem i saosećanjem. Iako se od bube ili pauka može pobeći – zašto da nam takve stvari kvare sreću? To je ipak, posle svega, samo insekt.

Simptomi paničnih napada ( panični poremećaj,atak,generalizirana panika)

Panični napad je nekontrolisani i užasavajući odgovor na svakodnevne situacije,pa čak se javlja i kod osoba koje su duži period u zatvorenom prostoru,u krevetu nepokretni i slično. Osobe koje dožive panični napad,obično ga u prvih nekoliko puta neće prepoznati nego će ga ili zanemariti ili će se javiti doktoru ( obično u hitnu medicinsku službu),zbog toga što se simptomi paničnog napada preklapaju sa simptomima srčanog udara (infarkta miokarda). Ukoliko već primjete obrazac ponavljanja paničnih napada,uglavnom su u stanju stalne anksioznosti (strepnje,nervoze,isčekivanja) i straha od svakog narednog napada. Sam termin "napad" je neprikladan,jer stanje patološkog straha i tjelesni (somatski ) osjećaji koji prate taj strah više spadaju u klasu "poremećaja" ali se ustalio naziv "napad".

Simptomi paničnog napada

Individue sa paničnim poremećajem će vjerovatno da osjete sljedeće simptome i promjene psihičkog stanja : obilno znojenje ( na početku topao a kasnije hladan i ljepljiv znoj", toplo ili hladno strujanje u tijelu, osjećaj gušenja ( stezanja ždrijela,osjećaj punoće u vratu,suhoća ždrijela), ubrzan srčani ritam ( lupanje srca koje se osjeti i bez dodira na grudni koš,u nekim slučajevima nepravilan srčani ritam sa dužim pauzama između otkucaja ), otežano disanje u smislu nedostatka vazduha bez obzira koliko se duboko i brzo diše), tremor ( drhtanje ekstremiteta,drhtanje kompletnog tijela,grčenje mišića, treskavica kao kod groznice) , vrtoglavica, poremećaj u optičkog sistemu u smislu pojave omaglica,sužavanja vidnog polja ili distorzije (izmjene ) vidnog polja, utrnulost (obično u lijevoj ruci bilo da se radi o šaci ili kompletnom ekstremitetu od ramena do šake), izrazita mučnina koja je praćena osjećajem povraćanja i nagona na defekaciju ( veliku nuždu) istovremeno a obično osobe ne mogu ni jedno da izvrše od toga, dezorjentacija ( u smislu gubljenja spoznaje o prostoru u kome se osoba nalazi, osjećaj kao da "gubite razum"). Moguće su kombinacije navedenih simptoma ili pojedinačni simptomi, ALI U SVAKOM SLUČAJU AKO OSJETITE NEŠTO OD NAVEDENOG DA SE JAVITE LJEKARU ŠTO HITNIJE ZBOG SLIČNOSTI SA DRUGIM OZBILJNIJIM POREMEĆAJIMA !

Osobe uglavnom imaju osjećaj da će izgubiti kontrolu nad svojim tijelom,da će se onesvijestiti, da će izgubiti razum, da će uraditi nešto što će ih osramotiti, takođe prisutan je i osjećaj sramote i straha od ljudi koji tu osobu okružuju, osjećaj da će osoba doživjeti srčani udar,moždani udar, da ima aneurizmu, da će mu krvni sudovi eksplodirati,da ima karcinom želudca ili pluća zbog pojave simptoma vezanih za te organe itd.

Ovi skupovi simptoma,psihičkih i fizičkih,traju od nekih 10 minuta pa do 1 sat kod ekstremnih slučajeva. Obično osobe počnu da mjere svoj puls,pritisak,da ubrzaju disanje da bi se nadoknadio vazduh koji "nedostaje",počinju da skakuću po sobi ne bi li na taj način skrenuli misli i aktivirali tijelo, ako se desi u toku sna ili neposredno nakon buđenja obično su osobe prestravljene i hitro traže pomoć od ukućana. 

Otvorite link : Samopomoć kod paničnih napada

Panični napadi se mogu desiti svakome,dakle nema stigmatizacije u smislu da osobama koje to dožive "fali koja daska u glavi". Hemijski i hormonski disbalans,zloupotreba alkohola i droga,akumuliran stres tijekom dužeg perioda,manjak sna i odmora. U narednom postu ću da pišem o načinu na koji sebi možete pomoći u takvim situacijama,da vam priložim neke psihološke metode i savjete.Do narednog čitanja,veliki pozdrav i zapamtite "sve je u vašoj glavi,stoga pozitivno razmišljajte". :)

Ukoliko imate potrebu da se javite anonimno i postavite pitanje,tražite savjet ili nekoga da vas sasluša,javite se na mail koji je ostavljen na blogu ili u komentar,Facebook grupu ili Facebook profil.

Facebook grupa

Facebook profil

email od psihologa ukoliko vam treba stručni savjet : depradepradepra@gmail.com