Ako krenemo od definicije straha - Strah je primarna emocija koja nastaje usred opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje. Može se zaključiti zaštitna i biološki usađena funkcija straha. Glavna uloga je da zaštiti jedinku od opasnosti. Ali nisu sve opasnosti realne pa zbog toga postoji iracionalni i racionalni strah. Za nas, ovog puta, racionalni strah nije bitan pa cemo privremeno zaboraviti na njega. Pozabavićemo se iracionalnim strahom.
Šta znamo o iracionalnom strahu?
Neosnovan, nema legitimitet u realnosti i bezopasan je po našu egzistenciju, takođe je strašan za podnošenje, mučan, iscrpljujući. Mala digresija za sve ljude u strahu, od straha se ne može umreti - funcija straha je zaštitna, kako nas štiti ako umremo?
-poludeti - lud čovek se ne plaši ludila, samo zdravi
-zgubiti kontrolu tj. onesvestiti se (mehanizam koji služi da izjednači pritisak, lakše protiče krv u horizontalnom položaju, i ima zaštitnu ulogu. Obezbeđuje dotok krvi do organa kada je nizak pritisak).
Zamislimo sledeću situaciju: Milan, 22 god, kreće na ispit i pritom nije spavao cele noći, pio je kafu i Red Bull kako bi što više učio. Kako je ušao u autobus počinje da mu lupa srce, knedla u grlu i doživljaj gubljenja kontrole, poludeće. Simptomi brzo rastu do najvećeg straha, Milan dobija panični napad, ljudi zovu hitnu pomoći. On, umesto na ispitu završava u bolnici. Dalje nećemo razglabati uglavnom će mnogima od Vas biti poznata priča. Šta se dalje dešava? Od tog trenutka pa na dalje Milan ima panične napade.
Da li je ovo strah koji je naučen iz prvog puta u kritičnom incidentu koji smo opisali ili ova priča može da ima i zaplet, treba istražiti. Ako pretpostavimo da je klasično uslovljavanje, na svaku bezuslovnu draž desiće se uslovna reakcija. Milanova uslovna reakcija je strah i panika a bezuslovna draž je sve ono što okida paniku. Nekada neutralna, a sada bezuslovna draž je autobus. Nekada se nije plašio autobusa, a sada svaki put kad treba da uđe u autobus isti postaje signal da se automatski bez ikakve njegove kontrole javi panika. U tom slučaju imamo klasično uslovljavanje i pristupamo bihejvioralnom tretmanu za uslovljene, naučene strahove, a to je u glavnom sistemska desenzitizacija. Uvodimo klijenta u program, pravimo hijararhijsku skalu i idemo na razuslovljavanje i razbijanje straha.
Ovo je nešto što bi se očekivalo, ali realnost ne bi bila to što jeste da se u praksi ne dešava teškoća. Sve mi lepo odradimo, izlaže se Milan do besvesti kroz sve hiararhijske tačke, ali ne ide, objašnjavaj i edukuj, pričaj i primenjuj kognitivne tehnike, kopaj po snovima i pitaj za odnos sa roditeljima ali ni da mrdne. Dva dana nema straha i onda regresija. Op na treću tačku sa sedme. I tako nedeljama objašnjavamo mi Milanu da ako se uporno izlaže biće mu bolje. Nije da mu nije bolje, ipak funkcioniše, ali nikako da se strah pobedi. I onda udaramo glavom u ćor-sokak. Nešto smo prevideli.
O čemu se radi?
Zašto ne funkcioniše kao što su nas učili? Zašto je tako teško?
Polako ako nešto ne funcioniše negde je greška, treba izanalizirati sve od početka. Ako smo iz očaja postavili sva ona pitanja treba na njih i obratiti pažnju. Šta je Milan rekao za roditelje? Kakav odnos imaju, da li ima devojku, da li je uspešan student, šta planira dalje?
Neću ovde pisati o odgovorima izmišljenog junaka Milana, već postaviti hipotetičko pitanje: kako se strahovi uče?
Klasično uslovljavanjeInstrumentalno učenjeVikarijsko učenje, učenje po modeluI neka bude inprinting kao oblik učenja koji je čest kod životinja
Pretpostavka je da je Milan naučio stah klasičnim uslovljavanjem, Ali ne ide lečenje, to znači da naša početna hipoteza nije tačna i treba onda odbaciti ovu mogućnost. Takođe, besmislen je inprinting, a možemo lako eliminisati učenje po modelu. Ostaje nam da je strah u stvari instrumentalno učenje. I mnogi će reči: ok, pa šta, svejedno je…
Hmm…
Ako je instrumentalno učenje, vratimo se na definiciju: Instrumentalno, operativno učenje, je stvaranje veze između ponašanja i posledice tog ponašanja, pa tako ponašanja koja dovode do nagrade se po prirodi zadržavaju, a ponašanja koja dovode do kazne ili neprijatnosti se izbegavaju. Izgleda da je kritični incident samo maska za određeno ponašanje. Pitanje je šta to Milan dobija time što ima paniku? Da li ne mora da ide na ispit, da li ne mora da završava faks ili prolongira svoju vezanost za roditeljie i odlaže odrastanje? Da li prolongira preuzimanje obaveza koje odraslo doba nameće? To su prava pitanja za našeg izmišljenog Milana. On instrumentalizuje, operacionalizuje, manipuliše svojom panikom da bi došao do željenog cilja.
Ova činjenica potpuno menja plan psihoterapijskog rada jer izlaganjem i pokušajem adaptacije na strah ustvari potkrepljujemo ponašanje i pravimo veću štetu. Zato se mora primeniti negativno ili pozitivno potkrepljenje uz izlaganje kako bi ispravili instrumentalizovano ponašanje i osposobili klijenta za zdraviji, adaptiraniji, funkcionalniji način ponašanja u najširem značenju ovih reči.
Kako ćemo znati da li je u pitanju insturmentalizacija ili klasično uslovljavanje. Ako je pravi strah u pitanju, prilikom izlaganja imaćete kod klijenta adaptaciju na strah. Dok kod instrumentalizacije straha terapeut može da opservira veoma nagle skokove u strahu koji najčešće osciliraju u odnosu na informaciju.
Zamislite situaciju tipa: kažemo pacijentu - ostaviću Vas samog i strah skoči na 9 (na skali od 0 do 10), a mi odmah kažemo, biću tu, ostajem i pacijent se smiri na 2. Ove oscilacije mogu iz sekunde u sekund da variraju. Kod pravog, vegetativnog*, straha ovo nije moguće. Strah kod prave panike traje od 30 sekundi pa do više minuta.
Takođe jako bitna pojava kod instrumentalizacije je da strah ne prate vegetativne promene: promene u pulsu, pritisku, otkucajima srca, širenje zenica, znojenje, drhtanje. Misli se na objektivne promene a ne subjektivne opise klijenta.
* Vegetativni strah je samo moj konstrukt kojim želim da napravim razliku između dve vrste straha, prvi koji je sa vegetativnim promenama i drugi koji ne prate vegetativne promene i najčešće je instrumentalizovan.
