Fobije

Fobije

Fobije su svakodnevna pojava, i osim toga što se reč fobija kolokvijalno upotrebljava kao odbrambena zamenica za strah, često se pogrešno razume. Ljudi pod fobijama podrazumevaju svaki strah, i ujedno svako osećanje koje podrazumeva zebnju i odbojnost, pa često možemo čuti da neko, pored toga što ima fobiju od paukova, zmija ili visine, ima i „fobiju“ od ljubavi, samoće ili vezivanja. Ovo je važno razgraničiti fobije od anksioznosti ili lebdećeg straha, i od duboko potisnutih strahova koji imaju potpuno drugačije poreklo nastanka. No, da krenemo od samog početka.

Šta su fobije i kako nastaju?

Fobija je neosnovan ili iracionalan strah od objekata, ideja ili situacija. Kaže se da je to iracionalan strah iz razloga što osoba sa fobičnim strahom često nema racionalne i razumljive razloge zbog čega se boji određene stvari. Većina nas će pomisliti da je strah od konkretnog objekta, npr. pauka ili zmije osnovan, jer te životinje hipotetički mogu da nas povrede, ali takođe će priznati da su takve situacije veoma retke, i da je verovatnoća povrede ili smrtnog ishoda jako mala. Ovde intuitivno možemo zaključiti da se ljudi boje određenih stvari jer im mogu naneti bol ili štetu, čime štite svoj bazični, pre svega fizički integritet. Međutim, nije samo strah od smrti i uništenja u osnovi etiologije fobičnog poremećaja. Razni sadašnji i prošli neprijatni doživljaji i iskustva stvaraju unutrašnji konflikt, i čine povoljnim uslove za nastanak fobije. Uspešan terapeut radom sa klijentom može doći do potisnutih iskustava koje na svesnom nivou klijent ne uspeva da poveže u prvi mah sa svojim strahom.

Unutrašnja strepnja koja u čoveku postoji teži da se izbaci napolje jer je patogena, višak, smeta osobi da funkcioniše. Stvara joj nemir. Ona traži svoj put napolje, i u slučaju fobija, projektuje se u spoljašnji objekat, od koga se srećom može pobeći. Time svest pravi sebi korisnu spregu, i izmešta neprijatno osećanje straha u objekat ili situaciju koja se može izbeći, i od koje će se truditi da, kad god može, bude daleko.

Fobijski simptomi nemaju tendenciju prevelikog oscilovanja tokom života. Uglavnom nastaju u ranom detinjstvu, ali se mogu javiti i kasnije tokom života, kao npr. socijalne fobije.

Fobija ili anksioznost?

Važno je napraviti granicu između fobije i anksioznosti. Iako sama fobija prema klasifikaciji bolesti predstavlja anksiozni poremećaj, razlika između fobije i anksioznog poremećaja je ta što kod ovog drugog nema fobične strukturacije. Drugim rečima, generalizovani anksiozni poremećaj, kao i panični poremećaj, nemaju konkretan objekat koji izaziva strah. Kod njih je dominantno isključivo osećanje snažne anksioznosti ili lebdećeg, stalno iščekivajućeg straha i brige koje je trajno, sa varijacijama u intenzitetu. Sa druge strane, kod fobija takođe karakteriše osećanje anksioznosti, ali samo u situacijama kada se osoba susretne sa objektom fobije, ili kada ga anticipira, odnosno predviđa njegovo pojavljivanje. Fobija se jako retko javlja izolovano. Uglavnom postoji zajedno sa drugim, pre svega anksioznim, ali i depresivnim poremećajima.

Vrste fobija

Fobije spadaju prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti u širu grupu neurotičnih, sa stresom povezanih i somatoformnih poremećaja. Zvuči rogobatno i „klinički“, i većina ljudi ih ne smatra psihičkim poremećajem. Upravo zbog široke rasprostranjenosti fobija, ona se uglavnom prihvata kao problem, čak i pomodarstvo ponekad, jer „svako od nas ima poneku fobiju“. Što je, ruku na srce, prilično tačno. Ali to nas ne čini „nenormalnim osobama“. Poznato je u psihologiji i psihoterapiji da idealno ne postoji.

Specifične fobije
U svakodnevnom razgovoru najčešće se navode specifične fobije. To su, kao što samo ime kaže, iracionalni strahovi od specifičnih objekata, situacija, aktivnosti... Karakteriše ih osećanje straha pri suočavanju sa fobogenim objektom i anticipacijom susreta sa istim. Najčešće navođeni objekti specifičnih fobija su životinje, visina, letenje, bolest ili povreda, oluja i mrak. Prema nekim istraživanjima, javljaju se kod gotovo četvrtine opšte populacije.

 Agorafobija (agora-trg, grč.) 
Predstavlja strah od otvorenih prostora, trgova i ulica. Strah u ovim situacijama najčešće je praćen iščekivanjem paničnog napada ili simptoma sličnih paničnom napadu, koji sa sobom povlače strah od smrti ili ludila. Razlog nastanka agorafobije može biti višestruk: osoba može povezati svoje pređašnje traumatsko iskustvo paničnog napada na ulici sa određenim mestom, potom generalizovati svoj strah na sva otvorena mesta, i izbegavati ulice i trgove jer su asocirani sa prošlim neprijatnim iskustvom. Takođe, svoje duboke nesvesne strahove iz različitih razloga mogu isprojektovati na spoljašnju sredinu i bojati se otvorenog prostora bez jasnog i racionalnog razloga koji bi mogli navesti. Relativnu sigurnost osoba pronalazi kod kuće i ne izlazi na potencijalno opasna mesta na kojima bi mogla doživeti panični napad ili slično, za nju katastrofalno, neprijatno osećanje.

Socijalna fobija
Ovo je vrsta fobije koju karakteriše iracionalan strah od procene i kritike drugih ljudi. Osoba u prisustvu drugih doživljava intenzivnu neprijatnost uzrokovanu strahom od poniženja, sramoćenja, zbunjivanja i eventualnih „blamova“ koje će drugi videti. U svom pojavnom obliku socijalna fobija može se izraziti kroz strah od javnih skupova, javnog nastupa, susreta i razgovora sa većim brojem ljudi, konzumiranjem hrane u nečijem prisustvu, obavljanjem higijenskih svakodnevnih radnji, nemogućnošću kontrole sfinktera, strah od gubitka svesti, povraćanja pred drugima... Manifestuje se kroz nemogućnost uspostavljanja verbalne komunikacije i ograničenost radnji u manjoj ili većoj grupi ljudi.Ukratko, osoba izbegava svaku socijalnu situaciju u kojoj bi se mogla osetiti poniženom, neadekvatnom i manje vrednom.Često je praćena vegetativnim simptomima kao što su drhtanje, crvenjenje i lupanje srca. 

U kognitivno bihejvioralnoj terapiji za ovakve i slične poremećaje se, između ostalog, koriste i vežbe protiv stida, kojima se osoba natera da učini neke naizgled besmislene i ponekad bizarne stvari pred velikim brojem ljudi, a koje im nikada ne bi pale na pamet, čak je uznemirujuće i da se u mislima obave. Naravno, postupak uvođenja u samu radnju je postepen i izdeljen na korake, ali je cilj da osoba uvidi da ne gledaju svi samo u nju, da to što ona čini nije ništa strašno ni sumanuto, i da nije katastrofalno da neko pomisli da je lud ili dokon. Primeri takvih vežbi su čitanje govora u prepunoj prometnoj ulici, razgovor sa zamišljenim prijateljem u kafiću itd.

Neke od najčešćih i najinteresantnijih fobija

Fobija od letenja
Mnogi ljudi nikada javno ne priznaju da se boje aviona, odnosno da imaju fobiju od letenja. Prosto izbegavaju da lete, i radije biraju autobus, voz ili automobil kao prevozno sredstvo. Kao i svaka fobija, i fobija od letenja uzrokuje disfunkcionalnost kod čoveka, pogotovo ukoliko zbog prirode posla ili privatnih obaveza često mora da leti. Mnoge svetske aviokompanije razvile su program terapije sa sa ovim ljudima, i njima se bavi posebna služba. Iako na svesnom nivou svaka od tih osoba zna da je verovatnoća nesreće u avionu hiljadama puta manja nego nesreća u automobilu, ono što čini ove fobije parališućim i toliko intenzivnim jeste strah da su daleko od zemlje i da im nema pomoći. Nemaju doživljaj kontrole nad situacijom, i osećaju se prepušteni sudbini. Čovek u automobilu ima osećaj nadzora i kontrole, on upravlja vozilom i u svakom trenutku ga može pokrenuti, zaustaviti i odrediti pravac njegovog kretanja. Pored psihoterapije, relaksacione tehnike disanja mogu biti od velike pomoći da osoba umanji intenzitet osećanja straha.

Fobija od zubara
Ova fobija se često izdvaja upravo zbog hendikepiranosti koju sa sobom nosi i posledicama koje može doneti. Osobu pri samoj pomisli na stomatološku ordinaciju, iglu i intervencije, obuzima preplavljujući strah. Izbegavanjem objekta fobije stvaraju se stomatološki problemi koji mogu imati velike razmere.Pretpostavlja se da se ova fobija javlja kod oko 5% odrasle populacije. 

Fobija od bolesti
Ovo nije isto što i hipohondrija, mada se često prepliću. Hipohondrija spada u somatoformne poremećaje, koje karakteriše složena interakcija tela i psihe. Karakteristično za njih je konstantno žaljenje na telesne simptome za koje ne postoji fiziološka osnova, i stalno preispitivanje fizičkog zdravlja i potreba da se uzrok simptoma (još jednom) proveri. Hipohondrija je stalna preokupacija mogućnošću postojanja jednog ili više, često progresivnih, somatskih poremećaja.

Fobije vezane za druge osobe
Strah da će neko poginuti u saobraćajnoj nesreći, da će se razboleti od konkretne bolesti itd. Od anksioznosti ih razdvaja tanka linija, koja podrazumeva specifikaciju situacije koja može zadesiti dragu osobu, za razliku od stalne brige i nediferenciranog straha.

Školske fobije
Dete ispoljava teškoće da se odvoji od majke, ne sme da napusti kuću, plače i strah ga je. Ovde treba isključiti dečju manipulaciju plačom i agresivnim reakcijama kada treba da ide u školu, a koji je uslovljen uglavnom strahom od loše ocene iz konkretnog predmeta.

Fobije od realnih osoba (lekara, policajaca i uopšte uniformisanih lica, osoba sa telesnim nedostacima, kao i nerealnih osoba kao što su marsovci, đavoli, veštice i babaroge). 
Strah može biti uslovljen poređenjem autoriteta koji konkretne osobe simbolizuju sa roditeljima, ali može biti i rezultat traumatičnog iskustva sa konkretnim licem, ili samim prisustvom lica prilikom neprijatne situacije koja je osobu zadesila, pa je sa njom trajno povezana. Fobije od nerealnih bića često su razvojne, javljaju se kod dece i vremenom nestaju.

Klaustrofobija (od zatvorenog prostora), niktofobija (od mraka), arahnofobija (od paukova), aglofobija (bola), brontofobija (od nevremena), karcinofobija (od raka), dromofobija (od prelaska ulice), pekatofobija (od greha), fazmofobija (od duhova), herpetofobija (od gmizavaca), numerofobija (od brojeva), ofidiofobija (od zmija), genofobija (od seksa), pirofobija (od vatre), omitofobija (od ptica), fobofobija (fobija od fobije), ksenofobija (od stranaca), hemofobija (od krvi), tripanofobija (od injekcije), fotofobija (od svetlosti), dendrofobija (od drveća), amaksofobija (od vožnje), entomofobija (od insekata), triksaidekafobija (od broja 13), fobije od dugmeta, nekog određenog slova, rupa, ćoškova, da će osoba biti živa sahranjena...

Posljedice fobija

Lako je reći da se od fobogenog objekta može pobeći. Ali, da li je baš tako jednostavno živeti sa saznanjem da tamo negde postoji katastrofalan objekat straha koji u nama izaziva preplavljujući strah i parališe nas? Stvara nam lični i socijalni hendikep? Da li je lako priznati da nas fobija često ometa u normalnom funkcionisanju na poslu, kod kuće, na ulici? Neke fobije mogu biti do te mere parališuće da ljudima ograničavaju kretanje. Estremni slučajevi agorafobije, spomenute ranije, ograničavaju osobu gotovo u potpunosti. Čovek ne sme da izađe na ulicu, boji se otvorenog prostora, zamišlja šta bi sve tu moglo da mu se desi i preplavljen je strahom. Fobičar je bespomoćan, postaje zavisan od drugih i trpi mnogo patnje, pogotovo kada se suoči sa iracionalnošću svojih strahova. Obezbeđivanjem sopstvene sigurnosti ublažava osiromašenje kvaliteta sopstvenog života.

Bila „mala“ ili „velika“, nijedna fobija nije bezazlena. One stvaraju nelagodu i izazivaju strah. Fobije treba razumeti i prići osobi sa poverenjem i saosećanjem. Iako se od bube ili pauka može pobeći – zašto da nam takve stvari kvare sreću? To je ipak, posle svega, samo insekt.

Sve o antidepresivima - Lično iskustvo

Ukoliko vam treba savjet psihologa javite se na mail : depradepradepra@gmail.com

Antidepresivi kao čest izbor ljekara - predlažem da promislite dva puta prije upotrebe istih

Sve o antidepresivima 

Lijekovi protiv depresije ( paničnih napada,anksioznosti,socijalne i ostalih fobija)- poznati kao ANTIDEPRESIVI se dijele u tri kategorije,uglavnom po datumu njihovog početka primjenjivanja u psihijatrijskoj praksi,pa tako imamo :

- Triciklični antidepresivi (amitriptilin,butriptilin,klomipramin,doksepin,imipramin,nortriptilin) su starija klasa antidepresiva (razvijeni su početkom 1950-tih ) koji se danas vrlo rijetko uključuju kao terapija,jer su razvijeni noviji i "bolji" antidepresivi.Najčešće nuspojave ovih lijekova su suha usta,suha sluznica nosa,suhe oči,zamućen vid,smanjena peristaltika, smanjeno izlučivanje urina ( u smislu odsustva refleksa i potrebe za mokrenjem),utiču na memoriju i psihički status kao i povišenje tjelesne temperature. Neću da puno pričam o ovoj klasi jer je cilj ovog bloga da pruži informacije za "obične" ljude,a ne medicinske radnike.


-MAOI (inhibitori monoaminoksidaze) predstavljanju posljednji izbor ljekara zbog ogromne količine nuspojava koje izazivaju,danas se od svih propisanih lijekova u klasi antidepresiva MAOI zauzimaju oko 2%,stoga nećemo se ni na njima mnogo zadržavati.


- SSRI i NSRI (selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina/norepinefrina) su najnovija klasa antidepresiva ( počeli su sa primjenom početkom 1990-tih) koja se danas u najvećoj mjeri propisuje za terapiju depresije,anksioznosti,socijalnih fobija,Parkinsonove bolesti,generalizovanih fobija, bolesti povezanih sa ishranom (bulimija i anoreksija) itd. Glavni mehanizam je sprječavanje preuzimanja serotonina između neurona. Serotonin kao neurotransmiter se povezuje sa stanjima zadovoljstva,blagostanja i svega "finog",mada ne postoje dokazi "crno na bijelo"za te njegove osobine,kao i za većinu stvari u psihijatrijskog farmakologiji. Takođe,serotoninska teorija o depresiji sve manje "pije vode",jer se u posljednje vrijeme pojavljuju slučajevi gdje pacijenti ne odgovaraju na povećanje količine serotonina ( i noradrenalina). Ali bilo kako bilo,na nama je da progutamo tu divnu tableticu jer je tako rekao gospodin ljekar. Da ne bude sve tako crno, u nekih 50-65% slučajeva ova klasa lijekova čini čuda u smislu popravljanja raspoloženja,odklanjanja strahova i svega navedenog u indikacijama. Ali da ne bude zabune,ne postoje zlatni antidepresivi i u velikom broju slučajeva se mora dosta vremena tražiti prava klasa i prava doza. Ukoliko ste među sretnicima pa dobijete pravu dozu,potrebno je čekati 2-8 sedmica da lijekovi počnu djelovati... To je zbog toga što je potrebno malo više vremena da se promijeni biohemija u mozgu,da se uklone neki proteini a stvore novi. Ali ako ste već došli do toga da vam trebaju antidepresivi, nije toliko teško sačekati izvjestan period da počnu djelovati. Ipak,svi mi depresivci uglavnom nadamo se čudu svaki dan,da je teška i glupa depra popustila ili nas napustila.

Lično iskustvo

Upozorenje:
Znam da nije mjesto da pišem o negativnim iskustvima,jer ukoliko čitate ovaj tekst već su velike šanse da se nalazite u jednoj od gore navedenih kategorija,pa ne bi bilo u redu da vas još i ja prepadam i tripujem,ali ukoliko osjećate neke "čudne" pojave i tražite odgovor ili nečije tuđe iskustvo,onda nastavite sa čitanjem članka Sve o antidepresivima :)

Kao student medicine sam bio izložen raznim nepravdama i stresovima koje sam gurao u podsvjesno,da bih se lakše nosio sa teretom,ali to je kulminiralo sa pojavom naglog osjećaja nedefinisanog straha obično u večernjim satima,osjećaj da ću izgubiti kontrolu nad sobom,strah od toga da ne naudim ljudima oko sebe,strah od toga šta će misliti ljudi oko mene ako se onesvijestim ili izgubim kontrolu.Nakon toga mi se javljala bol u grudima,ubrzani puls i lupanje srca,mučnina i bol u predjelu želudca. Taj teret je trajao nekih 2 godine jer nisam htio sam sebi da priznam da spadam u tip osoba sa "psihičkim problemima",iako je to bilo očito.Sa 25 godina mi je ustanovljen blaži panični poremećaj,te me je ljekar ubacio u terapijsku grupu sa lijekovima klase SSRI (Asentra ili Zoloft na našem tržištu ).Nakon terapije sa SSRI koja je trajala 5 mjeseci,nakon nekoliko razgovora sa psihologom i nakon nebrojeno sati provedenih po forumima sa tematikom depresije i paničnih napada, došao sam do stadija gdje se smatram "zdravim" i izliječenim od paničnih napada,iako je uvijek šansa da se povrate,mada moram da mislim pozitivno. Naredne rečenice se odnose na moje stanje i moj stav prema ovim lijekovima,a to ne mora da bude objektivno mišljenje o istim,samo natuknice šta i kako se zbivalo u mom psihičkom životu,tako da ukoliko nešto prepoznate znate da niste sami i da znate šta i kako dalje.



Bilo kako bilo,nakon što počnete uzimati SSRI/NSRI antidepresive,vrlo moguće su smetnje u probavnom traktu u vidu mučnine,povraćanja,proliva,iritabilnosti crijeva,promjena raspoloženja,smanjenja memorije, osjećaja da ne znate kako ste dospjeli na mjesto na kome se nalazite,promjene u navikama spavanja gdje će te biti budni u 4 ujutro a spavati u 5 popodne,izuzetno čudnih i nepovezanih snova,generalnog pogoršavanja vaših simptoma.Dolaziti će te u nedoumicu da li da nastavite ili da prekinete terapiju,meni se to desilo već 7.dana terapije. Stvarno nije ugodan osjećaj na početku.Ali onda počinjete da osjećate promjene. Nuspojave prestaju i počinju da se razvedravaju vaši dani ( ukoliko ste iznad navedeni SRETNICI ), sve više imate volje,živaca,motivacije.Sve vam se čini ružičasto.I onda počinjete da otkrivate da se vaš svijet promijenio,dobili ste motivaciju ali su vaše emocije stradale.Ne osjećate ljubav prema voljenim osobama ( barem ne u dovoljnoj mjeri),ne pogađaju vas emotivne stvari, imuni ste na stres (nekada je to loše,kao npr kad treba da reagujete burno,vi samo gledate u zid). Uhvatiti će te sebe da često "odlutate" i gledate u jednu tačku,da vam se vid mijenja u smislu pojave nekih bljeskova. Takođe su česte i pojave "trzanja" mišića pa tako će te primjetiti da vam očni kapak ponekad trza,da vam se grče butine,vrat itd,ali ništa strašno. I nakon nekog vremena sve to prestane,ostane samo osjećaj spokoja i neka praznina,kao da to niste više vi, ali dobro se osjećate pa se i ne bunite toliko. I nakon određenog perioda dolazi do toga da morate prestati da uzimate antidepresive jer se osjećate bolje. Tu se često napravi greška pa pacijenti sami odluče kad će da prestanu,jer su sada bolje itd. Vrijeme za prestajanje uzimanja antidepresiva odlučuje samo kvalifikovana osoba za to,u ovom slučaju psihijatar/psiholog. Jer ako na svoju ruku prerano prestanete sa terapijom i nakon toga vam se vrate simptomi zbog kojih ste i počinjali sa istom,vrlo je vjerovatno da vam ta klasa antidepresiva više neće djelovati,a ukoliko se tu radi o SSRI/NSRI onda ste u velikom problemu jer će te morati da pređete na ove starije,neefikasnije i lijekove sa mnogo više nuspojava.

Prestanak uzimanja SSRI/NSRI

U naučnim krugovima se barata sa informacijom da SSRI/NSRI ne izazivaju ovisnost,ali ogromne brojke pacijenata koji su iskusili upravo krize nakon prestanka uzimanja lijekova govore suprotno.

Vjerovatno kada dođe vrijeme za to,ljekar/psiholog će vam preporučiti da postepeno smanjujete dozu u odnosu na to koliko dugo ste koristili lijekove i kolika vam je bila terapijska doza ( od 25 mg pa do 300 mg) . Ukoliko je riječ o manjim dozama tipa 50-75 mg, obično će te prvo početi da pijete 3/4 doze otprilike 10 dana,pa zatim pola doze 10 dana,pa 1/4 isto 10 dana,tako da se "skinete" sa terapije za jedan mjesec. Kada je riječ o većim dozama,uglavnom se u prvih 10 dana doza prepolovi recimo sa 150 mg na 75 mg, i onda ide kao gore navedeno.
Ukoliko naglo prestanete sa terapijom,vrlo vjerovatno da će te osjetiti svu silinu "naglog skidanja" sa antidepresiva,dakle govorimo o pogoršanju stanja i pojave nekih čudnih tjelesnih odgovora o kojima ću pisati u sljedećim redovima.

Kao i na početku,tako i na svršetku terapije postoje neke neprijatnosti,koje su u mom slučaju bile slične onima sa početka terapije,što je uključivalo dijareju,osjetljivost želudca,promjenu uobičajenog vremena odlaska u krevet i buđenja, pojavu vrtoglavice,trnjenja u ekstremitetima,pojavu takozvanih "brain zap" efekata,koje mogu opisati kao blage udare "struje" koji se kreću iz mozga,kroz kičmu do u noge,nešto poput onoga kad se "naježite".Pod "brain zap" podrazumjevam i neugodnosti koje su povezane sa očima,u smislu trnjenja,otežanog pokretanja i vrtoglavice povezane sa micanjem očiju,dakle sve dok su oči fokusirane na određenu stvar je dobro,čim se pomaknu odmah se javi taj čudni osjećaj.

Zaključak: Nakon ovoga romana od informacija i ličnog iskustva sa antidepresivima,mogu da dam konačnu ocjenu kao "prolaznu","povoljnu" i predložio bih vam da probate terapiju,ali i samo ali NAKON PRVOBITNO ISPROBANE KOGNITIVNO-BIHEVIJORALNE TERAPIJE, gdje će vam certifikovana osoba kroz razne razgovore i testove objasniti da vaše stanje je prolazno,moguće ga je ublažiti i odkloniti bez medikamenata,i da je većina simptoma koje osjećate ustvari "normalna" ali se vi teško nosite sa time jer mislite da nisu normalna. U većini slučajeva je ovo dovoljno,i osobe budu preporođene i sačuvane nepotrebnom izlaganju psihitropnim lijekovima koji vas "mijenjaju iznutra". No ako ste skeptični prema ovoj terapiji i ako spadate u grupu pacijenata kojima je baš potreban tretman sa lijekovima,onda vam preporučujem da posjetite psihijatra i on će najbolje da odluči koji lijekovi i u kojoj dozi vam trebaju. Sve u svemu,terapija sa antidepresivima nije tako "ružičasta",bude vam bolje ali i izgubite dio sebe ( koji će se vratiti nakon prestanka uzimanja lijekova). Želim vam mnogo ustrajnosti i rada na sebi,jer samo tako možete očekivati da budete bolje,jer ne postoje magične tablete koje će ukloniti vaše smetnje,znajte da je bolest došla do vas ne da bi ostala trajno,nego da bi vas ojačala i prošla.

Ukoliko vam treba savjet psihologa javite se na mail : depradepradepra@gmail.com

Facebook grupa

Facebook profil